Израда црепуља

Прво истраживање производње посуђа од керамике у западној Србији урађено је 1900. године [1] и показало је да се почеци лончарства и црепуљарства Ужичког краја везују за село Роге. Поред њих ова производња је била заступљена и у Злакуси и Потпећу. Међу њима је дошло до својеврсне поделе рада, тако да су у Рогама прављене црепуље, а у Злакуси и Потпећу углавном лонци.[2]  У Рогама су се црепуљарством први почели бавити Марковићи, а од њих Милета Марковић (вероватно због тога што су живели испод мајдана, па су ту направили и пећ за печење црепуља), затим Вуловићи и Ђорђевићи.[3]  1836. године у Рогама је било 18 „лончара“ и то: Обрад Вукашиновић, Милоје Никитовић, Обрад Петровић, Новак Јовановић, Вукосав Вилиповић, Гаврило Драгићевић, Милосав Обрадовић, Павле Микаиловић, Ђорђије Ивановић, Ристивоје Јованов, Стеван Грбић, Јован Обрадовић, Вукосав Петровић, Марко Милутиновић, Марко Јевтовић, Вучић и Тоша Јовановић и Тома Сарван.[4] Ретке су биле куће у којима није било бар по једног црепуљара. Између два рата у Рогама седам родова се бавило црепуљарством: Марковићи, Ђоковићи, Јоковићи, Стојковићи, Вуловићи, Ђорђевићи и Сарвани. Сви су имали по два или три мајстора осим фамилије Сарван, која је била најбројнија у селу, и која је имала пет црепуљара.[5]

Црепуља је плитак суд, направљен од керамике, пречника око 40-50 цм и дубине око 8 цм, који се најчешће користио за печење хлеба или пита, као и за држање млека. Може се правити на два начина: ручно, без витла („женска керамика“), чиме се добија суд веће дебљине зидова и дна или занатски са витлом, ручно или ножно, где се добијају тањи зидови црепуља.

Занимљивост везана за производњу црепуља је да се материјал не набавља у селима где се користи за производњу, већ у суседним селима: глина („гњила“) је копана у Врањанима, а камен калцит (SaSO3),звани „врста“, на два места: на Благаји, место Локва или Рошка чука и у Рупељеву, на месту званом Врстине. Када се од школе крене према Благаји, после задњих кућа почиње Рошка чука где је копана „врста“. Даље узбрдо наилази се на Малу и Велику долину и Локву и то су све локалитети на којима и данас постоје канали и јаме као доказ да је ту копана „врста“. Копови су били површински, на малој дубини, па је та руда била лошијег квалитета од оне у Рупељеву. Док су се у Рогама правиле црепуље, дотле је и копана руда на Благаји. У Рупељеву и данас постоје мајдани у којима се вади „врста“, само што се то сад ради багерима, а одвози камионима. „Почев од марта, грнчари су одлазили по „врсту“ са једноставним алатом, извесном врстом будака, нешто краћим него обично – зв. „чугаљ“. Поред велике снаге приликом ломљења камена, била је неопходна и умешност да би се погодила „жила која ће поцепати камен баш онако како грнчар жели.“[6]

Мајдан глине у Врањанима је у почетку био заједнички, тапијом коју је Књаз Милош дао грнчарима, све до двадесетих година 20. века, када је прешао у приватну својину једног сељака из Злакусе, јер је тадашњи председник општине Роге, Драго Сарван „изгубио“ тапију. [7] „Обично сам сопственик вади глину, тера је кући „црепуљаша“ и наплаћује им сваки товар 0,8 динара.“[8] Вероватно да не би плаћали глину, Добривоје Вуловић је у своје име и у име осталих грнчара из Рогу, 1939. године тражио да му Општина Рошка изда потврду да они користе глину из Врањана већ око 50 година.[9] Ту је потврду добио, али су глину и даље плаћали, као што и данас раде грнчари из Злакусе. „Глина се вадила једноставним ручним алатом – крампом, из јама које су отваране сваке године изнова. Квалитетна глина се налазила испод површинског слоја од 2-3 метра, а из безбедносних разлога се није копало дубље од 8 метара.“[10]

Сировина је набављана у рано пролеће да би се са „градњом“ судова почело већ у априлу, а најкасније до Ђурђевдана.[11]

Црепуље у Рогама су мушкарци правили на ручном витлу. Двадесетих година 20. века у Рогама је било осамдесет кућа црепуљара[12] и то им је доносило знатне приходе. Црепуље и остала грнчарија је превожена на коњима и продавана по целој Србији. До Крагујевца је нпр. требало провести шест дана у путу, а за један лонац се добијало пшенице колико може да стане у њега.[13]

Поред израде црепуља, мушкарци из Рогу су, за новчану надокнаду, вадили камен на Рошкој чуки за црепуљаре из Врана.[14]

У Вуловићима је црепуље највише правио Анђелко са братом Милетом и својом фамилијом, док су остали помагали у доношењу материјала и транспорту црепуља на коњима. Касније су тај занат наставили Миленко и Добривоје, а Миленко је важио за најбољег мајстора.[15] Задњи су остали да праве црепуље Драгојле и Миленко, све до 1954.[16]

Када се заврши израда црепуља и оне се осуше на сунцу, носили су их на место које се звало „жежањица, жежањка или жижанка, жижара“. И сад се део Драгојлеве авлије у горњем левом ћошку до пута зове „жижанка“. У Ђорђевићима је између кућа Јанка и Радоја прављена „жижара“ за печење црепуља. Она се прави тако што се на равну земљу на одређено растојање ставе два дебља дрвета – „баскије“ или „подглавнице“. На њих се стављају дрва на која се ређају посуде. Између посуда се стављају дрва да се судови не додирују и да струји топлота. На црепуље се наслажу дрва, запали се ватра и печење траје око два сата. Мајстори одржавају стабилну температуру, а судови су печени када добију белу боју.[17]

Када се заврши печење црепуља, онда се закоље овца или коза. Радојко Ђорђевић се сећа да је Миломир Ђорђевић имао „неке жуте козе“ и да су једном од њега купили једну козу и испекли је на ражњу.

Црепуље су биле веома значајан извор прихода за породице у Вуловићима и Ђорђевићима, а служиле су и као средство плаћања. Тако је Сретен Вуловић хтео да купи коња од Николе Ђунисијевића из Годовика за 30 динара, тако што би му платио пола у динарима, а пола у црепуљама.[18]

Грнчарски занат у Рогама је опеван у песми, коју је забележио Раде Познановић:

„Валила се Рожанка девојка:

Имам драгог, црепуље ми шара.

Кад црепуљу лијепо нашара,

У Ужицу прода за стопара.

Кад не шара нема ни стопара“.[19]

Грнчарски занат у Рогама се од свог појављивања крајем 18. века, полако развијао из домаће радиности у занатство, да би између два рата доживео свој процват. Појава индустријског глеђисаног посуђа, као и електричних шпорета довели су до смањења потражње за црепуљама и лонцима. Индустријализација ужичког региона, нарочито отварање Ваљаонице бакра у Севојну, довела је до напуштања села и прелазак становништва у градове. Све је то довело да почетком педесетих година замре израда црепуља у Рогама, тако да рођени после овог периода и не знају да је тај занат постојао у њиховом селу.

---

[1] Наталија Благојевић, Народна керамика у ужичком крају, стр. 327

[2] Жарко Јоксимовић, Ужичке црепуље, стр. 486

[3] Према казивању Милана Марковића

[4] Збирка Мите Петровића, Грађа за Рујански срез 1836-1839.

[5] Наталија Благојевић, Народна керамика у ужичком крају, стр. 330

[6] Невена Пантић, Историја грнчарског заната у Злакуси, стр. 83

[7] Наталија Благојевић, Народна керамика у ужичком крају, стр. 333

[8] Жарко Јоксимовић, Ужичке црепуље, стр. 486

[9] ИАУ

[10] Невена Пантић, Историја грнчарског заната у Злакуси, стр. 83

[11] Исто, стр. 84

[12] Наталија Благојевић, Народна керамика у ужичком крају, стр. 332

[13] Према казивању Милана Марковића

[14] Наталија Благојевић, Народна керамика у ужичком крају, стр. 334

[15] Према казивању Радојка Ђорђевића

[16] Према казивању Десимира Стојковића

[17] Невена Пантић, Историја грнчарског заната у Злакуси, стр.88

[18] Суд општине Рошке, ИАУ ОРР XVI 1896, 149

[19] Наталија Благојевић, Народна керамика у ужичком крају, стр. 355