Текст под насловом „Кад ми је нуђено нисам узео, сад кад хоћу – нема“ објављен је у листу „Blic“ 24. септембра 2022. године. Аутор текста Владимир Лојаница испричао је причу о Жељку Грујичићу из Рогу и његовом животу у самоћи.
Добри џин из Рошке Бање се каје што је остао нежења. „Најтеже ми је зими кад нема нигде никог“.
Није доколичар што залудно троши дане, нити бекрија који јури од чаше до чаше, ни пргави сеоски гилиптер склон заметању кавге. Празних џепова, ни то. Сто пробирљивих дама доведи да му оцени изглед – тешко да ће наћи фалинку, конзилијум лекара позови да га прегледа – рећи ће да је здрав као дрен.
Опет, 52-годишњи Жељко Грујичић из Рошке Бање код Пожеге је и даље момак, један од многих нежења у све празнијој долини Великог Рзава и селима около. Да није било жена које би пошле за њега, па некако и да га правдаш.
-Када ми је нуђено од Бога и људи нисам узео, а сад кад хоћу нема. Прошло, нашло другог оно што је мени било намењено, али не и суђено – сажео је Жељко како остаде неожењен.
Неуморни је грађевинац који се издржава од сезонског рада, успут вичан је другим пословима. Живи сам у допадљивом, реновираном кућерку, пространом да буде кров над главом целој породици, пред њим је уредно двориште, а крај њега рибњак који је направио заједно са првим комшијом. Крај имања му тече поток који замиче у Рзав, коју стотину метара даље извире лековита вода, проверено добра за кости, кожу, очи, живце, због које народ свраћа у Рошку Бању.
Као да је од стене одваљен. Висок је два метра и центиметар приде, преко леђа му цео метар, руке му снажне, храстове би могао да чупа, корак му је као нечија два. Кад стави мачку у шаку још једна би крај ње могла лећи. Тако стасит и јак, а монашки смирен, кад га слушаш док разговетно прича мислио би да је факултетлија, а не дипломац трогодишње школе.
Жељко Грујичић је онај џин из бајке пред чијом фиругом, кад избије из шуме и крене ти у сусрет, останеш резеврисан, а после те купи добротом и топлином.
Још кад би имао ко да дели љубав са њим и одраста уз њега.
-Жалим, наравно да жалим, што сам нежења и без деце. Самачки живот није за човека. Све се сведе да будем сит и у топлом, али кућа ми празна. Лепо је лети кад у Рошкој Бањи има људи са којима проведем слободне сате, али кад дође зима, кад нема никог, кад се нигде не може, ухвате ме самоћа и туга – причао ми је Жељко на Малу Госпојину кад је вољом црвеног слова остао кући да одмори.
Четири куће су око његове и у свакој по један нежења, сваки загазио у шесту деценију. Много је још таквих у Рогама, Сврачкову, Речицама, Годовику, Рупељеву, осталим селима овог дела пожешке општине.
Неки имају оправдање да девојке за њих нису хтеле, да су на спомен удаје бежале од села као ђаво од крста, да им је дражи живот с мушкарцем који уместо каљавих опанака носи чисте ципеле. Грујичић није један од њих.
-Лагао бих кад бих рекао да нисам срео праву. Не кривим никог другог, само себе и своју непромишљеност. Док сам био млађи имао сам четири-пет озбиљних веза, неке девојке су хтеле да се удају, али мени није падало на памет да се женим пре тридесете. Викао сам: Млади смо, има времена, важно је да се волимо, неће младост тако брзо проћи. А прође, прохуја, као дланом о длан да си ударио. После тридесете године тек убрзаше – слегао је раменима нежења из Рошке Бање.
Већина старих љубави су биле из околине, добре девојке из честитих кућа. Сад су супруге, мајке. Жељко им жели све најбоље у животу. Недавно је наздравио вршњаку, другу из детињства, који је постао деда.
Нема никог ко ће рећи да је Жељко распикућа који је године, за којима се данас каје, спискао у арчењу и момачком лудовању. Само је мислио да је још рано.
Прва половина деведесетих уткала се жестоко у Грујичићеву данашњицу.
-Била је инфлација и није се имало. Радио сам седам дана за пет марака. Са којим парама сам могао да издржавам породицу? Полако, чекај, говорио сам себи, доћи ће боље време, женићу се кад стекнем да ми чељад не оскудевају. Чекај, чекај, не дочеках. Кад сам дошао до неких пара било је касно – ширио је снажне руке.
За своју највећу грешку сматра што није на пар година отишао да ради у Немачку или Русију. Зарадио би и створио комфора да се ожени. Уз новац, каже, иде више свега. Хтео је жену да доведе на сигурно.
-Жени се, жени, размишљај с ким ћеш остати кад остариш, говорио ми је отац. Моја мајка га је оставила кад сам био мали, а он је пре ње имао још једну жену. Пусти ти мене, одговарао сам му, два пута си био жењен и где су ти сад обе. Спомињао ми је да је мој деда са две жене родио дванаесторо деце, од којих је двоје преминуло, набацивао ми да ћу као изрод у фамилији остати без порода – говорио је Жељко.
Све је отац, признаје, био у праву, као и сви други који су му говорили: „С ким ћеш остати? Коме ћеш помоћи, ко ће ти помоћи кад ти клекне здравље? Као рођен си да будеш отац и лепо васпиташ децу, згодан си и вредан да те многе пожеле, у теби је љубав и доброте да их делиш са супругом до краја живота“
Јесен је, брзо ће и зима, период кад за грађевинце нема посла. Опет ће се Грујичићу дан свести на устани, једи, процуњај Пожегом, иди код комшије, врати се, легни, упали телевизор. А увече – што се не ожених?
Кад би могао да врати време уназад зна шта би урадио прво. Најдражи му кажу да ни сад није касно.
