Ова породица води порекло од Милоја Никитовића, који се помиње у Попису из 1823. године. У Попису из 1832/33 уписан је са три сина: Паун, Павле и Радосав. Након Милојеве смрти Паун узима презиме Милојевић и, као најстарији син, постаје носилац домаћинства, а са њим живи брат Павле са сином Николом.
Прва кућа Милојевића је била у Забрду. Из те куће Паун се одселио у центар села. Имао је четири сина: Петар, Илија, Милосав и Панто и четири кћерке. Панто је био опанчар и одселио се у Обреновац, а остали су оформили породице у Рогама.
Павле је остао на очевини у Забрду, ту је имао синове Николу, Перишу, Новака, Богдана и Богосава. Периша се одселио у Ужице где је радио као трговац. „Око 1885. год. из Рогу се са породицом доселио у Горобиље Богдан-Бајо Милојевић и настанио се у Слатини, где је свакако имао нешто земље. Неколико година касније доселио се и његов старији брат Новак, удовац са више деце из првог брака. Новак се у Горобиљу поново оженио (девојком из Радобуђе), а Богдан се у кратком временском размаку женио још два пута. А пред сам крај 19. века доселио се и Јован Милојевић, такође из Рогу (који је можда био син Новаков) и привенчао се за кћерку Живана Радивојевића Крстину. Јован (1875-1913) је погинуо у Другом балканском рату, а његово потомство и данас живи у Горобиљу. Имају једну кућу. Кумови су им Поповићи из Годовика. Славе Јовандан (20. јануар).“(Недељко Јешић, Горобиље, стр. 683, Пожега, 2002.)
У Рогама на очевини су остала браћа Никола и Богосав. У кући у Забрду задњи је живео Драгомир, Николин син, са три кћерке до око 1950. године.
Данас постоји једна кућа Милојевића у Забрду у власништву Драгомира и три куће у центру села иза продавнице: Боривојева, Драгољубова и Павлова. Милојевићи славе Јовандан (20. јануар).
Никитовићи – Лончаревићи
Фамилија, која се из Рогу одселила у Доњу Добрињу вероватно крајем 18. века или непосредно после другог устанка, звана је Лончари. Један од браће или рођака се, са двојицом синова, одселио у Глумач, на имање Рађеновића и узео презиме Лончаревић.
Основна лоза Лончара досељених из Рогу је лоза Никитина, који је имао два сина – Павла и Јована. Од њих ће постати Павловићи и Јовановићи. Кад је 1818. године вршен попис глава данка и харача, Никита није био жив, као ни Павле. Старешина лончарске кућне задруге је био Јован. У пописима 1824. и 1825. године Јован је био међу најсиромашнијим житељима Доње Добриње, да би већ 1833. године, вероватно захваљујући занату лончара, његова задруга постала једна од најимућнијих у селу.
Сви Лончари славе Никољдан (19. децембар).
(Миливоје М. Вукићевић, Добриња до 1921. године, стр. 585, Београд, 1995.)
Везу између ове две фамилије можемо пронаћи у родоначелнику Милојевића – Милоју Никитином и лончарском занату. Милоје се налази на списку лончара у Рогама из 1836. године. Вероватно да је Никита имао три сина, од којих су два: Павле и Јован отишли у Доњу Добрињу, а Милоје остао у Рогама.
