Када су Турци напустили пожешки крај 1830. године, иза њих су остале плодне оранице, ливаде и шуме. „Држава је дозволила да напуштена турска имања обрађују они који су на њима и пре радили, кметови и чивчије, под условом да дају десетак за све време док их не откупе. Муслимани су могли да своју имовину, на коју су имали тапије, слободно продају Србима. Како поједини уживаоци земље нису могли да је откупе, то је чинила држава па ју је касније продавала сељацима.“(1)
Да би дошли до веће обрадиве површине, становништво је крчило шуме и проширивало своје поседе. Да би заштитила своје поседе, па и да би контролисала сечу шума у приватном власништву, држава је организовала чуварску службу у виду чувара поља и чувара шума. Сваки кућевни старешина је имао обавезу да плаћа чувару 25 пара за пола године (2).
Пре ступања на нову дужност изабрани чувари су морали да положе заклетву коју оверава надлежни парох.
„Заклињемосе јединим Богом и свим штомије на овоме свету наји милије и наји светије даћу поверена ми пољска и шумска добра чувати, даћу свагда истинито пријављивати оне који учине штету повереном ми пољском и шумском добру, даћу без икаквих обзира вршити дужност моју поштено и савесно и како право радио и заклео се, тако ми Бог помагао и овога и онога света.
22. Марта 1901. г. Роге
Заклетву положили:
- Владимир Крстић
- Петроније Вукашиновић
- Ђурђе Вајовић
- Нешко Обрадовић
- Малиша Словић
Оверава и извршио ову заклетву свештеник Василије Поповић.“
Документ са заклетвом се чува у Историјском архиву у Ужицу, у списима Суда општине Рошке.
Напомене:
- Миодраг Д. Глушчевић: Пожега у 19. и првој половини 20. векa, Пожега, 2017.
- Судска наредба издата 24. јуна 1896. године, заведена у Историјском архиву у Ужицу, у материјалима Суда општине Рошке, под ознаком „ИАУ.ОРР. XXI 1900 82“
