Радојица Јовановић, студент технике родом из Сврачкова, посматрајући Рзав маштао је о томе да се та снага реке искористи за производњу електричне енергије. Када је почео рат отишао је у партизане и септембра 1941. године учествовао у ослобађању Пожеге од Немаца. У касарнском кругу је пронашао један стари генератор и знао је да ће му се давнашња жеља испунити. Генератор је успео да превезе у Сврачково и да га остави у основној школи. Био је мале снаге, али је могао да осветли један део села.
Када су четници заузели Пожегу и околна села, нашли су генератор и вратили га у Пожегу. У новембру исте године партизани поново ослобађају Пожегу и Радојица налази „свој“ генератор. Кришом, ноћу, пребацује га у Сврачково и обложеног сламом, мушемом и даскама крије испод школског патоса. Ту је дочекао ослобођење.[1]
Вести од 01.02.1946. године објављују да су Сврачковци спремни за подизање електричне централе, која ће дати довољно енергије за њихово село. Бандере ће дати само село, динамо су прибавили и траже помоћ у осталом материјалу и једног стручњака потребног за инсталацију. План за изградњу је направио Радојица.
Донета је одлука да се овај посао уради на задружној основи. У Сврачкову је 1946. године формирана Задруга за електрификацију села, у коју се учаланило 40 домаћинстава[2] и одмах после тога се приступило земљаним радовима. Од власника земљишта, куда је пролазио јаз за довод воде у централу, закупљено је земљиште и направљен јаз дужине стотинак метара и ширине три метра, потпорни зид и бетонска устава. Од Среског народног одбора из Пожеге задруга је примила на поклон 570 кг бакарне жице, од Ауто-команде један диференцијал, а 500 кг бетонског гвожђа и три комада шина од железничке секције из Титовог Ужица. Сав остали материјал, који нису имали, задруга је купила или добила на поклон од становника села.[3]
На почетку радова су градитељи обећали да ће централа бити готова за Дан републике, 29. новембра 1947. године и то су и испунили. Када је направљена трафостаница и уређаји монтирани, струја је осветлила домове у близини централе. „Електрична задруга је добила у селу пуно признање за свој рад. Почело се даље са постављањем бандера према школи. А бандере су секли по својим шумама и прилагали их да би посао што пре био готов и тако осветљене школа и задруга. Највећа тешкоћа при читавом овом раду у Сврачкову била је у недостатку материјала, а нарочито жице за електроводе“.[4] На тај начин у Сврачкову је струја доведена у школу, задругу и у тридесет домаћинстава.[5]
Радојица није стао на овоме. Знао је да Рзав има снаге да покреће много већу централу, па је правио планове да електрификује сва околна села. „И, захваљујући највише његовом раду, у задругу се уписује још 260 домаћинстава из села: Сврачкова, Речица, Годовика, Рогу, Рупељева (Срез пожешки) и Радобуђе (Срез ариљски). Задруга је купила један генератор од 50 КС и једну турбину од 65 КС. Подизању нове централе приступиће се овог пролећа. Ова централа моћи ће да осветли шест села учлањених у задругу.“[6]
До половине 1952. године струја је стигла у сва села учлањена у задругу. У Рогама су прво осветљене школа и Бања.
Упркос велике снаге Рзава уграђена опрема је давала слабу струју, па је касније из Пожеге доведена трофазна струја. Стара централа је радила још неко време, па је напуштена. У њој је радио Леко Лековић, који је становао изнад централе. Леко је „укључивао струју“ и ту је био још један човек који је мењао осигураче.[7] Данас постоје остаци јаза, трафостаница и машинска зграда, без опреме у њима и обрасле грањем и шибљем.
[1] Момчило Тешић, Историјат централе у Сврачкову, Вести, 09.04.1949
[2] Исто
[3] Исто
[4] Вести, 26.09.1947
[5] Момчило Тешић, Историјат централе у Сврачкову, Вести, 09.04.1949
[6] Момчило Тешић, Историјат централе у Сврачкову, Вести, 09.04.1949.
[7] Према казивању Николе Вукашиновића
