У време Османског царства у Србији пошту су разносили коњаници. На свом путу су се одмарали у мензуланама, зградама где су могли и да преноће или да замене коње. Након осамостаљивања, већ од 1819. године Србија је преузела турски систем мензулана и начин преношења поште коњима. Са повећањем поштанског саобраћаја направљена је подела овлашћења међу јахачима: обичну пошту су преносили „суруџије“ (поштоноше), тако што су преузимали припремљене свежњеве писама и преносили на дате адресе. Вредносне пошиљке са новцем или вредносне папире су преносили наоружани јахачи – „постиљони“, а дипломатску пошту „татари„. Назив није у вези са народом Татара, већ је дат јахачима као надимак, зато што су Татари важили за најбоље, најиздрживљије и најбрже јахаче у то време.
Поште, као стална државна надлештва, са правом коришћења од стране приватних лица, почињу да се отварају 1840. године. Прва пошта је отворена у Београду, а касније у Крагујевцу и другим већим градовима у Србији.
Када је основана пошта у Београду имала је само једног поштара. Звали су га писморазноситељ.
Први законски акт о оснивању поштанске организације у Кнежевини Србији донет је 27. октобра 1843. године (15. октобра по старом календару). као „Устројеније поштанског заведенија“.
Повећање државне територије и броја становника повећао је и обим поштанског саобраћаја, што је довело до повећања броја поштанских станица. Општинске поште, са седиштем у центру општине, отпочеле су са радом 25. јануара 1903. године. Поштоноше су имале обавезу да сваког понедељка, среде и петка одлазе у поштанско-телеграфску станицу и узимају пошту.
Тако је и рошка општина добила своју поштанску станицу. У њој су радила два чиновника: поштар и поштоноша. Поштоноша је одлазио у среску пошту по припремљена документа и доносио у општинску пошту, где ју је поштар класификовао, да би је поштоноша разносио на адресе. Пошто су они били државни чиновници, пре ступања на дужност морали су да положе заклетву пред свештеником годовичке цркве. За првог поштоношу именован је Нешко Обрадовић, а за поштара Спасимир М. Марковић.
