Крајпуташи су споменици погинулим војницима, за које се не зна где су сахрањени или су сахрањени далеко од куће. Подизали су их родитељи, браћа, сестре или друга родбина за помен најближима који се нису вратили из боја. Стављани су поред путева или на раскрсницама, да би их пролазници видели и то покојнике сачувало од заборава. Такође се веровало да крајпуташ покојнику осветљава пут до куће.
Крајпуташ је споменик ван гробља, који се назива и „камена књига“. Најчешће је то монолитан камен пешчар, облика квадра висине 1 до 1,5 метар. Он је мек па се лако у њега урезују слова или фигуре. Касније су се радили и од обичног камена. Са предње стране стоји цртеж војника у униформи, са пушком или сабљом, а са задње стране је епитаф. Епитаф објашњава о коме се ради и како је погинуо, а може и бити духовито срочен. Са страна се обично угравирају цветови, као знак да је покојник умро „у цвету младости“.
У Рогама ван гробља постоје три крајпуташа: два на Дрежничком путу изнад куће Душана Кабанице, а трећи је на Вршељку у Вукашиновићима на раскрници. Сви су направљени од обичног камена.
Крајпуташи на путу изнад куће Душана Кабанице су постављени у знак сећања на Милоја и Бранислава Кабаницу. Милоје, син Обрена, живео је 20 година. Умро је 1933. године у Краљеву у војсци, припадник 53 пука. На другом споменику пише: „Бранислав Кабаница из Рогу војник сталног кадра погинуо у рату 5. децембра 1914. г у својих 21. годину“. Бранислав је син Мијаила Кабанице, а споменик и њему подиже Обрен Кабаница.
На крајпуташу на вршељку стоји следећи текст: „Вечити белег Димитрија Вукашиновића из Рогу војника II Пијоњерског допунског бат. II поз. Учестово у 3 рата умро у Свилајинцу 15. марта 1914. г. у својиг 24 године. Овај спомен подиже му брат Андрија“:
Велики број споменика посвећених војницима, израђених од меког камена пешчара, правоугаоног облика висине 1 -1,5 метар, пребачени су на Велико гробље у Рогама или су одмах тамо постављени. На њима су уклесане фигуре војника са пушком или бајонетом, епитаф и податак о коме се ради и где је погинуо и најчешће су украшени цветним елементима, као симбол младости војника који је погинуо.
Овај споменик-крајпуташ, посвећен каплару Богдану Ивановићу, налази се на Великом гробљу у Рогама и карактеристичан је по томе што на све четири стране има текст или слику.
Обичај клесања крајпуташа на овим просторима је настао у време владавине Турака, а нарочито раширен за време и после Првог светског рата. Данас је тај обичај ишчезао, али неки и данас стоје, да се никада не би заборавили јунаци и страдања србског народа.
