„Шта је предање? То што ти је поверено, а не што си пронашао; то што си примио, а не што си сам измислио; то није дело ума него учења, није приватна својина него свенародна предаја; дело које је до тебе дошло, а не тобом откривено; у односу према њему ти ниси проналазач него стражар, ниси оснивач него следбеник, ниси вођ него вођен…“
Јеромонах Јустин, Догматика православне цркве, књига прва, Београд, 1980, 48-49
Поред породичних предања о пореклу, које је често само романсирана легенда, извори информација су: Mатичне књиге које се воде у црквама и Пописи становништва. Матичне књиге се воде од 1837. године и чест је случај да нису сачуване или су оштећене. Неке су преузете у Историјске архиве или у Општинску управу на преписивање, па нису увек доступне.
Први редовни пописи становништва служили су властима за утврђивање броја пореских и војних обвезника. Како су се државе развијале, тако је и расла потреба за новим информацијама о становништву, па су у пописе увођене и остале категорије становништва, тј жене и деца, имовно стање, образовање, вероисповест итд.
Пописи становништва у Србији вршени су у средњем веку, али делимични. Манастири су правили спискове приложника и парохијана. Када су Турци овладали овим просторима почели су да врше пописивање мушких глава куће, ради убирања пореза. Уведене су две врсте дажбина: „порез“, који су плаћали ожењени мушкарци и „харач“, који су плаћали мушкарци старији од седам година.
Др. Ахмет Аличић је превео турске дефтере, тј. катастарске пописе у западној Србији из 15. и 16. века и они су доступни. Међутим, после тих пописа дошло је до великих сеоба становништва на север у Аустроугарску, тако да је веома мали број становника остао. Долазак нових становника после устанака против Турака, створио је сасвим другу демографску слику, тако да ти турски дефтери могу да се узму само као показатељ тадашњег економског и верског стања, а неможе преко њих да се прати развој одређених породица.
Са таквом праксом убирања пореза је наставила и српска власт након ослобођења, али спискови са којима су се они служили су непоуздани. У почетку је Милош Обреновић крио стварно стање од Турака да би платио мањи порез, а и порезници су скривали поједине фамилије да би мање предали пореза.
С обзиром на стање у коме су се налазили становништву је било тешко да плаћа порез, па су на све начине избегавали ту обавезу. Тако се дешавало да домаћин сакрије сина који има више од седам година, или да се цела породица сакрије кад наиђу порезници. То је доводило до тога да нису сви становници пописани, да се не зна на шта домаћин плаћа порез, да жене и деца нису пописана, као ни године итд. Временом је све то исправљано, тако да је Попис из 1863. године најдетаљнији, али још увек не и поуздан. Са данашњег становишта, тешко је похватати везе одређене фамилије из разних пописа, делимично услед недостатка података, а делимично и услед промене презимена. 1951. године наредбом Краља су установљена презимена, тако да се даље немогу мењати. Међутим и даље је било случајева да се у различитим изворима наводи различито презиме за једну особу.
Најстарији попис у ослобођеној Србији, до кога може да се дође, је из 1823. године. На основу тог пописа за село Роге, можемо сазнати које су породице тад биле у селу. А то су:
- Обрадовић
- Кабаница – 2 куће
- Јокићевић
- Филиповић – 2 куће
- Мијаиловић – 4 куће
- Милутиновић – 2 куће
- Стојановић
- Мирић – 2 куће
- Јовановић – 2 куће
- Маринковић
- Божовић
- Јевтовић
- Ковачевић
- Пајовић – 2 куће
- Марковић
- Сарван
- Милошевић
- Никитовић
- Оатојић
- Словић
- Вучићевић
Неке породице су задржале своја презимена до данас, неке не живе више у Рогама, а неке су промениле презимена када су се раздвајале или када су морале да утврде презиме.
