Шљива

Шљива је подрод рода Prunus из породице ружа (Rosaceae). Њен назив је штокавски облик назива слива, пореклом из пољског језика (Sliwa), а означава плод плаве боје.[1] Под шњивом се обично подразумевају сорте домаће шљиве (Prunus domestica), које су бројне.

Сматра се да је шљива на ове просторе стигла са Кавказа, где су у ископинама пронађене коштице трна и трношљиве. Сматра се да су стари народи са тих простора шљиву користили за јело и сушење и да су са њом трговали. Распростирање шљиве по свету је кренуло пре око 6000. година, а на Балкан је стигла још пре нове ере, највероватније са Александром Македонским.[2] У наше крајеве је стигла половином првог миленијума нове ере, да би експанзија гајења започела након турског освајања ових простора. За време устанака против Турака, нарочито за време насељавања становништва, шљива преузима примат над осталим воћем, поготово виновом лозом. Садила се на окућницама и по међама. Није било класичних воћњака, да се не би заузимала обрадива земља. Користила се за јело, производњу пекмеза, сушење и за производњу ракије. За време Милоша Обреновића производња шљива и извоз свеже или сушене шљиве постаје веома уносан посао, тако да је Србија била међу водећим произвођачима шљиве у свету. 1884. године процењивало се да око 100 стабала шљиве иде на сваку пореску главу.[3] Око 1/5 рода шљиве је ишло у ракију, остало се сушило, јер је сува шљива била веома тражена у свету.

Домаће шљиве се деле у две групе: цепаче, којима се лако одваја коштица и глођуше, којима се коштица неможе одвојити од меса. Цепаче се користе за јело, сушење, пекмез и за ракију, а глођуше само за ракију. Аутохтоне сорте шљива на овим просторима су глођуше и сматра се да су настале спонтаним укрштањем трњине и џенарике.

Најпознатија сорта и најбоља за сушење и ракију је пожегача, или маџарка. Није аутохтона сорта са ових простора, већ је преко Мађарске дошла у околину Славонске Пожеге, па се одатле проширила на југ. Због тога се зове маџарка или пожегача, док се у Мађарској и у деловима Босне и Хрватске зове бистрица. Највећу експанзију гајења је имала крајем 19. и почетком 20. века, све док се, око 1940. године, није појавио вирус шарке и због чега све више изумире. Поред маџарке, у овим крајевима се највише гаје шљивац и плава ранка.

Да би одговорили на ширење вируса шарке у Србију увозе америчку сорту стенли (stanley), која убрзо постаје најзступљенија сорта шљиве на овим просторима. Има крупан плод, отпорна је на болести, солидно рађа и лако се транспортује на велике удаљености. Највише се користи за сушење, али није добра за ракију. Поред ње, у Институту за воћарство у Чачку, створено је више сорти шљива отпорних на вирус шарке и у задње време воћњаци се формирају искључиво од ње. Мана им је што се морају редовно орезивати и заштићивати од штеточина, што није случај са домаћим сортама. Старе сорте се нису морале прскати против штеточина, а резидба је ретко рађена. Уклањале су се само суве и сломљене гране.

Алкохолна пића су одувек присутна у целом свету. Пре проналаска поступка дестилације, највише су се пили вино и пиво, да би касније примат преузела јака алкохолна пића. Код Срба је то ракија, а најпознатија и највише у примени је шљивовица, тако да је шљива постало друго име ракије.

– Због чега је то баш шљивовица, а не нешто друго? У њеној жестини скривен је карактер народа који је справља. Словенска сета и меланхолија и начин на који Србин уме да потпуно изненада, обузет бесом, прасне као ватромет, да би га јарост брзо напустила а шкргут зуба спрале сузе покајнице. Има у шљивовици и нечег чисто православног, што је разликује од осталих пића на свету. Као и Руси, српски сељак се, пре него што исшије чашу ракије, побожно прекрсти. Да су који којим случајем Срби измислили хришћанство, сигурно би, уместо црвеног вина, за причешће, уз нафору, попили гутљај ракије.

Момо Капор.

У српском народу је постојало веровање да је најбоље место за темељ нове куће оно где шљива најбоље рађа. Веровало се да ће та кућа увек бити срећна за своје житеље, да ће одисати здрављем и напретком. Веровало се да ако на Божић буде кишан дан, да ће те године родити шљиве и да ће „бацити“ добру ракију. Старе сорте нису рађале сваке године, па су се године памтиле по томе да је се те и те године пекла ракија.