Манастир се налази јужно од Пожеге, у Годовику недалеко од центра села, на једном узвишењу. Зидан је каменом и сигом. Има правоугаону основу с полукружном олтарском апсидом, куполом изнад наоса и припратом.[1] По једном предању потиче из доба Немањића и грађен је кад и црква у Ариљу. Чак се сматра и да је био метох манастира Студеница. Према записима Архијерејског намесника Божидара Арсовића, манастир у Годовику је подигнут 1652. године.[2] Зна се и то да је патријарх Арсеније Чарнојевић дошао преко Милићева Села приликом сеобе Срба са Косова и освештао Манастир.[3]
Посвећен је светом великомученику Георгију јесењем – Ђурђиц, 16. новембар. У то време је већина манастира посвећивана јесењим свецима, а то је чињено из два разлога: 1) да би о саборима који су се тада држани и који су били огромно посећивани, падало више прилога и 2) да би трг, који је приликом сабора одржаван код манастира, био боље посећиван и на њему више купње било – опет ради прихода манастирских.[4]
Након доласка Турака манастир је претрпео велика оштећења. Обновљен је за време Карађорђеве владавине, 1808. године, када је му је направљен иконостас, о чему сведочи запис на престоној икони Исуса Христа. Иконостас, који је радио иконограф Молеровић-Протић из села Негришори,[5] сачуван је до данас и има велику, не само историјску, већ и уметничку вредност.
Године 1813. приликом надирања из Босне, Турци су опљачкали манастир и манастирска имања, покупили драгоцености, а чувара манастира калуђера под надимком „Чурук“ свели у један поток и исекли сабљом.[6] Остали калуђери су отишли у манастире у Овчарској клисури и тамо наставили свој рад. Манастир је тада остао без монаха и тако је и данас.
Црквено звоно за манастир је набављено тек 1833. године, јер Турци то нису дозвољавали. Звоно је израдио Јосиф Хорнунг, звоноливац из Пеште. На звону пише: „ Ово звоно посветило је обштество годовичко манастиру светог Георгија Ђурђица 1833. године при владенију књаза србског Милоша.“ У манастиру постоји и читуља на којој пише: „Сија читуља свјашченојереја попа Јелесија од села Годовика 1842. год.“ У њој се наводе имена свештеника и показује да је у питању једно дуготрајно свештеничко стабло.[7]
Зна се сасвим сигурно да је манастир Годовик при крају XVIII и у почетку IX века вршио просветну улогу као школа, не само за будуће свештенике, већ и за друге, обично синове имућних и угледних Срба. 1836. године у ужичком крају постојале су само четири школе, а једна од њих је била у Годовику.
После смрти игумана Јосифа Мандопаре – Поповића, 1833. године манастир је претворен у мирску цркву. Њу су опслуживала два пароха: Јелесије Поповић и Тома Видаковић.
Поред манастира у Годовику постоји и црква посвећена светом пророку Илији. Освештана је 1858. године и њену парохију, као и кад је у манастиру била служба, сачињавају села: Годовик, Речице, Милићево Село, Рупељево, Сврачково и Роге. Временом је дошло до пуцања зидова цркве и када је манастир обновљен, 1997.године, свештеници су службу наставили вршити у њему.
[1] Енциклопедија православља, књ. 1, Београд, 2002
[2] Мићић-Буквић Гина, Годовик мој завичај, стр.15
[3] Исто, стр.17
[4] Гласник географског друштва, књ. 7 и 8, стр.183
[5] Вести, број 330, стр. 3
[6] Вести, број 330, стр. 3
[7] Лапчевић Драгиша, Из моје постојбине, стр.11
