Теорија о настанку имена Роге

Роге се први пут помињу у Турском катастарском попису⁽¹⁾ из 1528. године као „Дуги рози“. У списку насеља до 1683. године ⁽²⁾ налази се село „Рожи, друго име Роге“. У списку општина из 1839. године ⁽³⁾ налази се Рупељевачка општина којој припада село „Рогаче (Роге)“. Име асоцира на рогове неке животиње , али тај назив је могао настати и по неком брду у облику шиљка.

У својој студији о топонимима пожешког краја ⁽⁴⁾ Др Илија Мисаиловић о имену Роге каже: „Народна етимологија тумачи порекло назива тиме што је средишна удолина села као РОГА, корито за стоку, те отуда и име селу. Село заиста делује својом конфигурацијом тла као да је „ујармљено“ (јарам, рога) између стрмих обала и врлети, које местимично подсећају и на рогове, те је, вероватно, првобитно име села Рошци и изведено од основе рог, а током времена еволуирало у метафоричан назив РОГЕ“. Овде се Др Мисаиловић позива на село Рошци, које је у чачанској општини, а не узима у обзир назив села из турских пописа Дуги рози. Посматрајући напред наведену еволуцију назива села, највероватније да је назив дат по животињама које су живеле у време доласка Турака на ове просторе. У том периоду најпознатија и најраспрострањенија рогата животиња са дугим роговима је био Тур.

Дивље европско говедо или Тур (лат. Bos primigenius) је претеча данашњег домаћег говечета. Сматра се да је у основи назива „Тур“ латински назив „Таурус“, што значи бик.

Тур је био нешто већих димензија него данашње домаће говедо. Мужјаци су били високи 160-180 цм, а женке око 150 цм. Дуг је око 2,8 м без репа. Мужјаци и женке су се разликовали по боји и по величини, осим основних полних разлика. Мужјаци су били црносмеђи, а женке црвеносмеђе. Женке су биле краће и ниже од мужјака. И једни и други су имали дуге светле, скоро беле, рогове са црним врхом.

Тур је био распрострањен у целој Европи, деловима Азије и Северној Африци. Његово станиште су биле степе, тајге, влажне мочварне шуме и речне долине. Живели су у крдима од неколико десетина јединки. За разлику од домаћег говечета, Тур је био активан у сумрак и ноћу.

Последњи примерак Тура је била женка која је угинула 1627. године у Пољској. Упоредо са ловом, разлог изчезавања је било и припитомљавање, које је због промена начина живота довело до анатомских и физиолошких промена и на крају настанка нове врсте – домаћег говечета.

Литература:

1. Ахмед Аличић: Турски катастарски пописи неких подручја западне Србије у 15. и 16. веку, 1.,2. и 3. књига, Чачак, 1984.
2. Олга Зиројевић: Град и нахија до 1683. године, Историја Титовог ужица, Историјски институт, Народни музеј
3. Др. Живота марковић: Ужички крај у Србији кнеза Милоша, Пожега, 2000.
4. Др. Илија Мисаиловић: О пореклу топонима ужичког краја – општина Пожега, Ужички зборник 16, 1987.
5. Wikipedia